POLITIKA 6. januar 2008.
Tema nedelje: HRANITELJSTVO U SRBIJI
Raste broj solidarnih ljudi
Beograd je jedina sredina u kojoj se nije povećao broj hranitelja. Ilustracije radi – u 17 beogradskih opština svega je 278 hraniteljskih porodica, u kojima danas odrasta 409 mališana "Ljubavi ima toliko malo na ovom svetu. Ko ume da voli, ne treba ništa drugo da radi", sa osmehom citira Duška Radovića četrdesetsedmogodišnji Dragan Ivanković, koji se sa svojom suprugom Lepom punih trinaest godina bavi hraniteljstvom. U ljubavi i toplini njihovog doma do danas je uživalo trinaest mališana koji su otišli u život naučivši jednu neobično važnu lekciju – nije roditelj onaj ko te donese na svet, već onaj ko od tebe napravi čoveka. Ivankovići su počeli hraniteljstvom da se bave kada je ova zemlja koracima od sedam milja počela da srlja u ekonomsku propast, a u vreme najveće krize dobili su svoje treće dete – najmlađu kćerku Nataliju. "Da smo o parama razmišljali, nikada ne bismo imali troje dece, niti bismo se odlučili za hraniteljstvo", ističu Ivankovići. Ivankovići su jedna od četiri hiljade porodica koja u Srbiji odgaja mališane za koje bi rekli da im je Čarls Dikens pisao životni scenario s obzirom na to da se porodice iz kojih potiču ova deca obično "vrte" u začaranom krugu siromaštva, nezaposlenosti, neobrazovanja i socijalne patologije. Broj dece kojima je urgentno potreban smeštaj u hraniteljske porodice uvek je veći od broja osoba koje žele da za svojom porodičnom trpezom naprave mesta za još jedan tanjirić, a u ovom trenutku taj broj iznosi – 90 mališana. Podaci govore da najveći broj hraniteljskih porodica živi u Miloševcu, Čortanovcima, Inđiji, Staroj Pazovi i Subotici, odnosno u Barajevu i Zemunu – kada su u pitanju beogradske opštine. Skicirajući profil prosečne hraniteljske porodice, psiholog i rukovodilac projekta "Hraniteljstvo za decu Beograda" iz Gradskog centra za socijalni rad Tamara Borisavljević ističe da se hraniteljstvom uglavnom bave domaćice koje žive u prigradskim opštinama ili na seoskim imanjima. Ona, međutim, dodaje da se ova slika polako menja i da se stručnjaci Gradskog centra za socijalni rad trude da povećaju broj hraniteljskih porodica u užem gradskom jezgru Beograda. "Hraniteljstvo je u našoj zemlji počelo da se razvija pre Drugog svetskog rata, ali je početkom devedesetih došlo do naglog smanjenja broja hraniteljskih porodica – pre svega zbog velikog ekonomskog sunovrata zemlje. Zahvaljujući velikoj medijskoj kampanji koju je od početka 2000. godine sprovodilo Ministarstvo rada i socijalne politike i promociji hraniteljstva u javnosti, od 2002. do 2006. godine broj dece koja su zbrinuta u hraniteljskim porodicama povećan je za čak 67 odsto. Komparacije radi, u 2002. godini ukupno je 2.237 dece smešteno u hraniteljske porodice, dok je 2006. godine zbrinuto čak 3.748 mališana. Beograd je, međutim, ostao jedina sredina u kojoj nije došlo do povećanja broja hranitelja. Ilustracije radi – u 17 beogradskih opština postoji svega 278 hraniteljskih porodica u kojima danas odrasta 409 mališana", priča Tamara Borisavljević dodajući da se osobe iz užeg gradskog jezgra manje interesuju za hraniteljstvo – pre svega zbog manjka stambenog prostora i viška obaveza koje nameće ubrzani tempo življenja "na asfaltu". Skicirajući put kojim deca stižu u hraniteljske porodice pedagog i član projektnog tima Vesna Argakijev, iz Gradskog centra za socijalni rad, ističe da neki mališani u hraniteljske porodice stižu iz ustanova socijalne zaštite, a neka direktno iz svojih primarnih porodica u kojima su porodični odnosi do te mere poremećeni da je neophodno urgentno izmeštanje deteta iz "toplog roditeljskog gnezda". Ona ističe da svi hranitelji danas prolaze kroz specifičnu psihološku obuku za hraniteljstvo koja traje dva meseca i u okviru koje se oni edukuju kako da rešavaju probleme koji iskrsavaju u odgajanju ovih mališana. Oni se, takođe, uče kako da izađu u susret potrebama dece koja su odrastala bez roditeljske ljubavi i pažnje i pripremaju se na činjenicu da će u njihovu porodicu možda doći dete drugačijeg etničkog porekla, dete koje ima određene poremećaje u razvoju ili dete koje je prošlo kroz pakao zlostavljanja u svojoj primarnoj porodici. "Sva deca rastu od ljubavi ali je nekim mališanima, zbog specifičnih porodičnih uslova u kojima su rasli, potrebna veća doza ljubavi i pažnje, pa se zbog toga trudimo da neke od njih smestimo u porodicu u kojoj nema dece. Važi i obrnuto – neki mališani se sjajno uklapaju u višečlanu porodicu. Uz to, moramo da vodimo računa o tome da dvoje ili troje dece koja dolaze iz iste biološke porodice obavezno smestimo u istu hraniteljsku porodicu. Iskustvo je takođe pokazalo da deca koja dolaze u hraniteljsku porodicu ne bi trebalo da budu vršnjaci postojećoj deci, jer se između dece obično javlja rivalitet, već je preporučljivo da budu mlađa ili starija. Naravno, ponekad se dešava da se uprkos dobroj volji i ogromnim naporima hranitelja dete jednostavno ne uklopi u porodicu i u tom slučaju savetodavnu pomoć i podršku hraniteljima pružaju stručnjaci Gradskog centra za socijalni rad – psiholozi, pedagozi i socijalni radnici. Početkom naredne godine, u Srbiji bi trebalo da počne da radi 17 regionalnih službi za hraniteljstvo, čiji će stručnjaci 24 časa dnevno biti na raspolaganju hraniteljima", naglašava Vesna Argakijev. Naše sagovornice ističu da u ovom trenutku materijalna nadoknada za dete na hraniteljstvu iznosi 14.889 dinara, a toj sumi treba dodati i 9.019 dinara, što je naknada za hranitelja.
Katarina Đorđević
Utočište za odbačene
Žene Miloševca su za sedam decenija, pored svoje dece, odnegovale i za život osposobile preko pet hiljada mališana.
Selo Miloševac smešteno je u Donjem Pomoravlju, nadomak Velike Plane, na 78. kilometru od Beograda. Od davnina se smatralo naprednim, te ne čudi što je baš tu, daleke 1931. godine, formirana prva dečija kolonija u Srbiji. Tako je počelo i traje punih 77 godina. Ideja da u Miloševcu zaživi porodični smeštaj dece bez roditeljskog staranja brzo je zaživela. Životna neizvesnost mnoge dece zamenjena je sigurnošću toplih seoskih domova. Izabrane su, tada, žene domaćice koje su želele da prime nezbrinutu decu u svoje kuće i pomognu im da detinjstvo i mladost provedu kao i ostala deca. Žene Miloševca su za sedam decenija, pored svoje dece, odnegovale i za život osposobile preko pet hiljada dece. Prvi mališani, koji su davne 1931. godine smešteni u hraniteljske porodice u Miloševcu, danas su zašli u osmu deceniju života, a najmlađe dete, nedavno prihvaćeno, ima tek nekoliko godina. Dolazila su deca, a odlazili ljudi koji se i danas, ma gde i koliko daleko bili od Miloševca, uvek rado vraćaju "svojim porodicama", trajno vezani za hranitelje. Danas, pod nadzorom i brigom Centra za porodični smeštaj dece "Rada Mladenović Đulić Crna", u Miloševcu, ali i u okolnim selima, Lozoviku i Trnovču, ima oko 150 aktivnih hraniteljskih porodica u kojima trenutno odrasta oko 220 devojčica i dečaka iz svih krajeva, lišenih roditeljske ljubavi, brige i topline doma "prirodne porodice". Tradicija hraniteljstva u ovom kraju ne odumre jer se godinama ljubav i praksa ovog humanog angažovanja prenose s generacije na generaciju. Oko 27 mladih porodica trenutno pohađa obuku "Sigurnim korakom do hraniteljstva", što predstavlja glavni dokaz da će Miloševac ostati utočište za odbačenu decu. – Struktura se stalno menja. Ranije su uglavnom dolazila tzv. deca ljubavi, žrtve mladalačkih neostvarenih snova. Sada je problem mnogo složeniji jer najveći broj dece stiže iz ugroženih i disfunkcionalnih porodica u kojima vladaju nasilje i nesloga, a česti su i slučajevi mentalno obolelih roditelja, nesposobnih da se brinu o svojoj deci, kao što nisu retka ni napuštena deca – kaže za "Politiku" Rada Jovanović, socijalna radnica koja već 33 godine radi u Centru i poznaje hraniteljstvo "u dušu". Poreklo te dece, kao ni životne priče koje su ih dovele do Miloševca, nikada nisu bili prepreka da postanu časni, čak i i uspešni ljudi. Naprotiv, oko dva odsto štićenika miloševačkog centra završavaju fakultet, dok srednje obrazovanje steknu gotovo svi. Ima i dece koja završe neki kurs, a oko 50-ak njih trenutno ide u specijalno odeljenje s posebnim potrebama. Stručni tim Centra za porodični smeštaj brine o svojim štićenicima, redovno obilazi hraniteljske porodice i prati njihovo odrastanje i razvoj. Ove porodice im pružaju sigurnost i toplinu, pogotovo ako je reč o deci koja nikada nisu upoznala prave roditelje. Na drugoj strani, deca iz porodica koje nisu bile u stanju da se izbore s roditeljstvom, naizgled prihvataju hranitelje i te emocije nisu lažne, ali njihovo odrastanje protiče u čežnji za pravim domom i roditeljima. – U slučaju tzv. nahočadi, odnosno dece koju su roditelji ostavili, napustili kad su bili bebe, stalno je prisutna kriza identiteta, oni skoro čitav život provedu "u potrazi" za pravim roditeljima, dok deca iz disfunkcionalnih porodica imaju problem idealizovanja pravih roditelja i u jednom trenutku i sami poveruju u to da su im mame i tate tamo negde, bogati, zdravi, normalni, ugledni... Najčešći motivi hraniteljstva, kako bar kažu u Centru, pre svega su humani. Žene hraniteljice uglavnom imaju potrebu da othrane i odneguju decu koja kasnije, gotovo po pravilu, ostaju večni prijatelji njihove kuće. Drugi motiv je finansijske prirode. Žene ostaju bez posla ili ga nikada i ne dobiju, pa na ovaj način dopunjuju kućni budžet, imaju socijalno i zdravstveno osiguranje, kao i pravo na sticanje penzije. Svaka hraniteljica po detetu dobija platu od oko šest hiljada dinara, plus nadoknadu za potrebe deteta od dvanaest do devetnaest hiljada dinara. Za svako naredno dete iznos se umanjuje, ali ne u velikoj meri, tako da porodica s dva štićenika mesečno može da inkasira i do 45.000 dinara. Ako znamo da ova seoska domaćinstva hranu proizvode sama, onda je računica jasnija, iako svaka hraniteljica izričito tvrdi da sav novac odlazi na decu kojoj je namenjen, da su izdaci veliki i da jedva sastavljaju kraj s krajem. Procedura prijema dece u Centar za porodični smeštaj u Miloševcu izgleda ovako. U saradnji sa centrima za socijalni rad širom Srbije, vrši se najpre priprema, odnosno najava dolaska određenog deteta sa zvaničnim zahtevom i pratećom dokumentacijom o njemu. Stručnjaci miloševačkog centra onda pripremaju smeštaj za to dete, odnosno traže najpogodniju porodicu prema opisu, potrebama deteta i strukturi porodice iz koje dolazi, ukoliko je ima. Tek tada, dete se daje hraniteljima, a saradnja sa centrom za socijalni rad iz mesta iz kojeg dete dolazi nastavlja se do momenta kada dete po završetku osnovne škole odlučuje šta će dalje – da ostane u hraniteljskoj porodici ili da nastavi školovanje. Hraniteljstvo, ma koliko human posao, ima i tamnih strana o kojima se, uglavnom, manje zna. Od javnosti su se uglavnom krili problemi kojih je, svakako, bilo tokom svih ovih godina. Problemi tokom odrastanja nisu zaobišli ni obične porodice, a kamoli ove. Ipak, retki su slučajevi, bar u Miloševcu, da se deca zlostavljaju i doživljavaju traume zbog hranitelja. Te porodice, pogotovu u današnje vreme, prolaze strogu proceduru, stavljaju se na razne probe i testove, a njihovo porodično funkcionisanje preispituje tim stručnjaka. Obuka "Sigurnim korakom do hraniteljstva" pruža mladim hraniteljicama realnu sliku o ovoj aktivnosti, sve njene dobre i loše strane, a na taj način stiču se i znanja o načinu odgajanja dece. Ipak, ni posle nekoliko godina, ne možemo da zaboravimo slučaj iz Miloševca koji je potresao srpsku javnost, a do danas zvanično ostao nerazjašnjen. Reč je o petogodišnjem dečaku koji je umro pod "sumnjivim" okolnostima, ubrzo po dolasku u jednu ovdašnju porodicu. U Centru tvrde da je dete uzeto iz haotične i nezdrave porodice iz Mladenovca, koja ga je u potpunosti "zapustila", da je bio neuhranjen, izmučen, s hematomom na lobanji jer je pao u bunar... Ubrzo po smeštaju u hraniteljsku porodicu, to dete je umrlo, a smrt je bledo objašnjena kao posledica nemogućnost da se dečak oporavi. Svi su tada tvrdili da ga je hraniteljska porodica lepo prihvatila, ali da su bili nemoćni da bilo šta učine za njegovo ozdravljenje. Ipak, mediji su tada preneli da je dete umrlo od zlostavljanja baš od hranitelja. Istina još nije utvrđena, a istraga o ovom slučaju nije do danas ozvaničena.
Olivera Milošević
Malo do sreće
Kada bi bila nabrajana sva deca koja su trenutno u aleksandrovačkim hraniteljskim porodicama spisak bi imao više od 80 imena. Aleksandrovo – Braća Vlada i Nenad Mladenović doneti su u Aleksandrovo, opština Nova Crnja u srednjem Banatu. Prohodali su u porodici Smilje Stojanov koja ih je othranila i podigla i nakon smrti ostavila im svu svoju imovinu. Vlada i Nenad danas imaju svoje porodice i kuće koje su podigli na imanju svoje hraniteljice Smilje. A Smilja je jedna od prvih aleksandrovačkih žena koja je krajem pedesetih godina prošlog veka primila decu koja su ostala bez roditeljskog staranja i dospela u neko od sirotišta. Humanost su na ovaj način počele da iskazuju i druge žiteljke pa je prihvatanje dece postalo masovna pojava po kojoj će Aleksandrovo postati najpoznatije u Vojvodini. Selo je nastalo dosta kasno, jer su ovde od 1922. godine naseljavani bezemljaši i sirotinja nakon agrarne reforme koja je provedena u tadašnjoj Kraljevini SHS. Pusto mesto naselili su uglavnom Banaćani, ali i Ličani, Banijci Kordunaši. Oni su dobili golu zemlju za placeve, a sami su gradili kuće. Smatra se da se tada među novim komšijama razvila velika solidarnost, koja karakteriše selo do današnjeg dana. Valjda se zbog toga ovde brzo primila ideja o preuzimanju dece na odgajanje u porodicama i ona je prešla u praksu koja traje duže od pola veka. Snežana Korica ima sinove Dragana i Dejana s kojima odgaja i šesnaestogodišnjeg Boška, koji je u porodici već sedmu godinu. – Tradiciju hraniteljstva preuzela sam od svekrve Dare koja je negovanju dece posvetila ceo život okončan prošle godine. Odgojila je nekoliko generacija mališana, ali je doživela i tragediju koja joj je teško pala. Njen štićenik od malih nogu Mića Vlahović je kod nje stasao i onda poginuo u ratu kao vojnik po ugovoru – priča Snežana, predsednica udruženja "Malo do sreće" koje ima 40 članica, žena koje se bave hraniteljstvom i vrlo ozbiljno deluje u selu. Asocijacija ima svoju kuću i prostor za održavanje sastanaka, seminara i raznih proslava. Stojanka Boljić je odgojila i othranila desetoro dece, a Radmila Adamović osam za 30 godina. – Obično nam deca dođu mala, od jedne do dve godine, a iz kuća nam odlaze kad već pristignu za vojsku ili završe srednju školu. Činjenica je da se oni odvoje od kuće, ali nijedno ne ode zauvek. Kao sa rođenom decom slavimo njihova veselja, tugujemo zbog njihovih nedaća, često se obilazimo. Do sada je kod mene bilo šest dečaka i dve devojčice. Svi su osnovali porodice i od njih imam devetoro unučadi. Dragan Stanojević me najčešće zove, jer nas veže zajednička tema– on je takođe uzeo jedno dete u svoju porodicu – priča Radmila Adamović. Ona je osnivač hraniteljske asocijacije u Aleksandrovu, a trenutno je kod nje 18-godišnji dečak, koji je nedavno završio ugostiteljsku školu. Maja Đorđević iz Mladenovca je već 20 godina kod porodice Smiljke Zveknić, 14-godišnja Ljubica svoju hraniteljicu Vidu Mijatov zove majkom. Vida je uzela još jednu devojčicu Nadu Spasić. Kod Ružice Bunjevački je kao u školi. Primila je dva dečaka i dve devojčice i još ima svoje unuče. Jedanestogodišnja Tijana je kod Jadranke Marinkov, Anđelka Vujadinov trenutno odgaja troje dece koja su završili srednju školu, Anka Miljuš dve devojčice od 10 i 16 godina... Kada bi bila nabrajana sva deca koja su trenutno u aleksandrovačkim hraniteljskim porodicama spisak bi imao više od 80 imena. Ovdašnje žene i majke bolje od "pravih" kažu da je reč o teškom, ali zahvalnom angažmanu. Neku decu su isporučivali "prirodnim" roditeljima, ali su se ona uglavnom vraćala. Bilo im je lepše kod ovih koje im je namenila sudbina.
Đuro Đukić
Porodica Rajković iz Miloševca
Katarina je u početku sama, a kasnije uz pomoć snaje, supruge od pastorka, odnegovala dvadesetoro dece i sa svima je i danas u kontaktu. Za njih je ona i dalje "mama" ili "nana", a oni su njena deca. Katarina Dešić-Rajković začela je tradiciju hraniteljstva u ovoj porodici, a njenim stopama pošla je najpre njena snaja Slavka, a sad i unuka Zorica koja sa svojim suprugom odlazi redovno na obuku. Katarina, jedna od najstarijih hraniteljica u Miloševcu, ima 80 godina, iz očiju joj sija ljubav za decu koju je odgajila i od njih napravila ljude. Ova namučena starica, poreklom iz Okučana, u Drugom svetskom ratu bila je žrtva mučenja i zlostavljanja u logoru gde su joj hranom i injekcijama ubrizgali sredstvo za trajni sterilitet. Nakon rata udala se, a sudbina je dovela u Miloševac. Kod muža je zatekla pastorka, ali to joj nije bilo dovoljno, pa je odlučila da prihvati neko nezbrinuto dete iz Centra, koje će baš ona odnegovati od pelena. Tako je počelo i traje 55 godina. Za to vreme Katarina je u početku sama, a kasnije uz pomoć snaje, supruge od pastorka, odnegovala dvadesetoro dece i sa svima je i danas u kontaktu. Za njih je ona i dalje "mama" ili "nana", a oni su njena deca. Ova vremešna starica pamti imena sve dece koja su odrasla u njenoj kući, ali, za divno čudo, zna čak i imena njihove dece, muževa, žena... Nema deteta o kome ne zna sve – kako i gde žive, gde rade, da li su zdravi, imaju li probleme... – Želja da imam svoje dete bila je presudna, a njih sam tretirala kao svoje. Od malih nogu sam ih kupala, hranila. Srećna sam bila da imam za koga da kuvam, da im nameštam krevet, da idem u školu na roditeljske sastanke. Nisam ih delila i odvajala, svi su mi bili isti. Najteže mi je bilo kad su odlazili svojim putem, ali tešilo me je to što su na neki način uvek sa mnom – priča Katarina dok drhtavim rukama gleda slike " svoje dece" i njihovih porodica dok se priseća naglas, kakav je ko bio kao dete… Kad smo ušli zapahnuo nas je miris nedeljnog ručka, ali i toplina okupljanja kod ognjišta. Svi su tu – tri generacije –njihova deca i deca o kojoj brinu. Kod Rajkovićevih zatekli smo, doduše, samo četvorogodišnjeg Savu koji je tu od dva meseca, doveden je iz "Zvečanske" gde je, praktično, od rođenja. Majka ga povremeno viđa u Centru, on zna da ona postoji, priča o njoj. O njemu najviše brine najmlađa hraniteljica u ovoj porodici unuka Zorica, tridesetpetogodišnja, majka troje dece, Bojana, Bojane i Ivana. Katarinin štićenik Neša koji ima 12 godina, trenutno je u Grčkoj, u jednoj porodici koju za raspust posećuje već treću godinu i koja ga je prihvatila kroz program "Usvojenje na daljinu" u saradnji sa miloševačkim centrom. – Kao baka Katarina i ja ću do starosti da se posvećujem nezbrinutoj deci, nastaviću porodičnu tradiciju. Ovo ne doživljavam kao posao već kao lično zadovoljstvo, iako imam svoje troje dece. Očekujem da od te dece stvorim zdrave i sposobne ljude, a sebi prijatelje – priča za "Politiku" Zorica Rajković. Na kraju posete porodici Rajković, prelistavamo svesku poseta u koju se upisuju radnici Centra koji prate razvoj dece, ali i drugi brojni posetioci – novinari, humanitarne delegacije, studenti... Izdvajamo jednu poruku koju je napisala studentkinja Bundalo Branka: "Teško je opisati toplinu ovog doma i utisak koji ostavlja ova porodica sa toliko članova. Zahvalna sam im na brizi o deci i što su mi omogućili da se uverim u njihovu plemenitost".
O. Milošević
Priče o dobroti
Hraniteljska porodica Paunović iz Barajeva već 22 godine pomaže napuštenoj deci.
Daleko od mirisa božićne česnice i praznične trpeze, još dalje od osmeha srećnih porodica koje proslavljaju dan rođenja Hristovog, a najdalje od roditelja koji su ih doneli na svet i u trajno nasledstvo im ostavili plombe na osmesima, 1.230 mališana najradosniji hrišćanski praznik proslavlja uz dežurne vaspitače domova za decu bez roditeljskog staranja i u igri sa novogodišnjim poklonima predsedničkih kandidata. Deca koja se nisu uklopila u nečije planove za budućnost, koja nose karmu Olivera Tvista, koja nisu prohodala gegajući se iz maminog u tatino naručje i koja su postala kolateralne žrtve porodičnih sukoba, kojima po žestini opasno konkurišu nemiri na Bliskom istoku, pre prvih slova naučila su najbolnije lekcije u školi života. Neka od njih ostavljena su u improvizovanim kolevkama od kartonskih kutija pored kontejnera, neka su "zaboravljena" u haustorima zgrada, na peronima železničkih i autobuskih stanica i u portama crkava, a neka su postala nezaštićeni svedoci nuklearnih katastrofa u osnovnom "nukleusu" društva i poslednje karike u lancu višedecenijske porodične patologije. Deca koja nemaju srednje slovo između svog imena i prezimena i nalaze se na spisku stanara Zvečanske ili neke druge ulice u kojoj je izgrađen "sivi dom", odrastaju bez kućnih ljubimaca, bez poljupca pred spavanje i bez porodičnih fotografija, igrajući se polovnim igračkama mališana koji imaju pravo na mamu i tatu. U ovom trenutku više od 400 parova u Srbiji željno iščekuje dan kada će im stručnjaci Centra za socijalni rad javiti da su postali roditelji, a na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu četiri usvojiteljska para. Statistika Ministarstva za rad i socijalnu politiku govori da je u toku prošle godine oko 200 mališana dobilo nove životne adrese, a u protekle dve godine dvadeset stranih državljana usvojilo je mališane iz Srbije – najviše dece dobilo je francuske, američke, švedske, grčke i kiparske pasoše. Ohrabrujuće zvuči podatak da u ovom trenutku 3.844 mališana otvara božićne paketiće u hraniteljskim porodicama i da stalno raste broj osoba koje žele da ovim mališanima pruže utočište u svom srcu i svom stanu. Broj dece koja odrasta u hraniteljskim porodicama u Miloševcu, Čortanovcima, Inđiji, Staroj Pazovi, Subotici i Barajevu često prevazilazi broj mališana koji svoje detinjstvo provode u centralnim beogradskim opštinama. Hranitelji koji su odgojili generacije dece, koja nose prezimena nekih drugih roditelja znaju da je ljubav jedina magična gumica koja briše skoro sve ožiljke na duši. Statistike koje svedoče o broju plemenitih govore da kroz jednu hraniteljsku porodicu u proseku prođe nekoliko generacija dece koja u toplini njihovih domova nauče jednu od najvažnijih životnih istina – da roditeljska ljubav nije sinonim zajedničkom prezimenu. Stručnjaci centra za socijalni rad podsećaju da je u ovom trenutku neophodno smestiti 90 mališana u hraniteljske porodice i izražavaju nadu da će u ovoj godini više osoba pronaći mesta za još jedan tanjirić za svojom porodičnom trpezom.
Katarina Đorđević
Zašto je usvajanje dugotrajan proces
U ovom trenutku više od 400 parova u Srbiji željno iščekuje dan kada će im stručnjaci Centra za socijalni rad javiti da su postali roditelji, a na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu četiri usvojiteljska para. "Želim devojčicu koja u potpunosti liči na ono detence iz reklame za ’pampers’ pelene, ali bih volela kada bi njene oči bile zagasitije plave. Bilo bi lepo da ona ima rupice na obrazima i diskretne riđe pegice oko nosa, a boja kose treba da bude nekoliko tonova zagasitija od boje žita...". Ovo nije spisak lepih želja reditelja koji organizuje kasting za snimanje dečjeg filma, već isečak iz svakodnevice stručnjaka kojima u opisu posla stoji – razgovor sa potencijalnim usvojiteljima dece bez roditeljskog staranja, čije su mame i tate svrstane u kategoriju "nepoznati", "umrli" ili "trajno sprečeni da vrše roditeljsku dužnost". U ovom trenutku više od 400 parova u Srbiji željno iščekuje dan kada će im stručnjaci Centra za socijalni rad javiti da su postali roditelji, a na jedno dete bez roditeljskog staranja u proseku konkurišu četiri usvojiteljska para. Statistika Ministarstva za rad i socijalnu politiku govori da će do kraja ove godine oko 200 mališana dobiti nove životne adrese, a u protekle dve godine dvadeset stranih državljana usvojilo je mališane iz Srbije – najviše dece dobilo je francuske, američke, švedske, grčke i kiparske pasoše. Iako se u skici za portret deteta koga bračni parovi žele da usvoje najčešće nalaze slatke male devojčice koje su "pobegle" sa kastinga za reklamu, deca koja čekaju na usvojenje najčešće nisu dvojnice Širli Templ, već su mališani kojima su u životnoj lutriji dodeljeni geni koji usporavaju psihofizički razvoj i deca tamnije puti. Analiza Ministarstva za rad i socijalnu politiku jasno svedoči da polovina mališana koji su "kandidati" za usvajanje imaju određene zastoje u razvoju, emocionalnoj zrelosti i manje zdravstvene probleme, a trećina njih je romske nacionalnosti. Prema rečima Dobrile Grujić, šefa odseka za poslove usvajanja i hraniteljstva Ministarstva za rad i socijalnu politiku, to ujedno predstavlja i odgovor na pitanje – zbog čega je procedura usvajanja toliko dugačka, ako se ima na umu da za jedno dete "konkurišu" četiri bračna para. "Po slovu novog porodičnog zakona, razlika u godinama između deteta i usvojitelja ne sme da bude veća od 45 godina, ni manja od 20 godina. Međutim, više od 40 odsto potencijalnih usvojitelja starije je od 46 godina, a gotovo svi oni traže bebe koje imaju svega nekoliko meseci. Ako imate na umu podatak da je trećina dece koja čeka na usvojenje mlađa od dve godine i da 33 odsto mališana ima između tri i pet godina, a trećina je starija od šest godina, onda vam je jasno zbog čega je veliki raskorak između želja i mogućnosti", objašnjava Dobrila Grujić. O tom raskoraku još slikovitije govori činjenica da svi potencijalni usvojitelji žele zdravu decu, a svako drugo dete koje se nalazi u bazi podataka Ministarstva za rad i socijalnu politiku ima poremećaje u razvoju. Uz to, više od 95 odsto usvojitelja želi decu srpskog porekla, a četvrtina mališana koji čekaju na usvojenje je romske nacionalnosti. Zbog nemogućnosti da nađu usvojitelje za 61 dete sa ozbiljnim razvojnim teškoćama, stručnjaci Centra za socijalni rad su ove mališane smestili u hraniteljske porodice. "Od 2006. godine dobili smo 53 zahteva za usvajanje dece iz inostranstva. Međutim, Konvencija o pravima deteta ističe da dete ima pravo da bude zbrinuto u zemlji porekla i da treba da se odgaja u duhu svoje vere i nacije, zbog čega postoji "pozitivna diskriminacija" naših državljana u odnosu na usvojitelje iz inostranstva. Po našem zakonu, strani državljani mogu da usvoje dete iz Srbije samo ako za to dete ne mogu da se pronađu usvojitelji u našoj zemlji. Praksa pokazuje da su deca koja su dobila inostrane pasoše najčešće ona sa ozbiljnim poremećajima u razvoju", naglašava naša sagovornica. Na pitanje – ko su roditelji ove dece, Dobrila Grujić ističe da ovi mališani najčešće nisu nastali kao plod zabranjene ljubavi i po scenariju Romea i Julije, već su začeta u vezama za jednu noć – njihovi očevi nestali su u svitanju novog dana a majke najčešće nose preteško breme psiholoških, socijalnih i ekonomskih problema. Budući da stručnjaci ispred sebe imaju dete koje je već jednom bilo ostavljeno i koje pati, ne smeju da dozvole grešku i da ga daju osobama za koje su pogrešno procenili da imaju potencijal za roditeljstvo. Zbog toga proces testiranja roditeljske podobnosti budućih usvojitelja traje oko dva meseca, u okviru koga stručnjaci procenjuju motivaciju usvojitelja da budu roditelji. Treba istaći da zakonodavac nije dužan da bilo kom paru pronađe dete, već je dužan da detetu koje nije prohodalo gegajući se iz maminog u tatino naručje, nađe roditelje koji će ga voditi kroz život. Zbog toga je sastavni deo procedure usvajanja dece – program obuke usvojitelja, ističe naša sagovornica. Na pitanje – kako izgleda administrativni put kojim se ide ka usvajanju dece, ona odgovara da se svi potencijalni usvojitelji prvo javljaju opštinskom centru za socijalni rad. Oni su dužni da, osim ličnih karata i izvoda iz matičnih knjiga rođenih i venčanih donesu i potvrde da nisu lišeni roditeljskog prava, da nijedan od partnera nije pod istragom, nije osuđivan, nije lišen poslovne sposobnosti i nije oboleo od bolesti koje mogu predstavljati pretnju po zdravlje deteta, kao što su zarazne ili bolesti zavisnosti. Potencijalni usvojitelji takođe treba da prilože dokumentaciju o vlasničkim papirima i prihodima. Psiholozi savetuju da usvojeno dete treba da odrasta sa istinitom pričom o njegovom poreklu, jer iskustvo sa roditeljima koji su taj dokument zaključali u najčuvaniju škrinju porodičnih tajni govori da deca uvek pronalaze "čarobni ključić" i da se uvek nađe neka manje dobronamerna teta ili komšinica koja detetu saopšti istinu o njegovim roditeljima.
Katarina Đorđević
Dom ljubavi pun
Hraniteljska porodica Paunović iz Barajeva već 22 godine pomaže napuštenoj deci da stanu na svoje noge. – Danas kod njih žive dva brata, Aca i Slavoljub.
Kada sam imao sedam i po godina živeo sam kod mame, a sada sam kod jedne žene. Ona se zove Danica. Moja majka se bavila prostitucijom. Dok sam bio sa njom nismo imali gde da živimo, pa smo spavali po ulicama i nismo imali ništa za jelo. Zato sam krao na Zelenom vencu. Posle su mamu prebacili u ludnicu, a mene u dom. Tamo mi je bilo dosadno i zamolio sam Centar za socijalni rad da me smesti u hraniteljsku porodicu. Doveli su me u kuću gde je već bio moj brat Aca koji je od mene stariji. Ovde sam tri godine i idem u sedmi razred. Danica, žena kod koje živim, ima muža i dva sina koji nas vole kao svoje, kao braću. Pa šta ako smo iz doma. Ovo je domaći zadatak koji je trinaestogodišnji Slavoljub, Kića kako ga zovu u hraniteljskoj porodici Paunović iz Barajeva, napisao nedavno. On ide u sedmi razred. Njegov brat Aca Jovanović (16) nije završio osnovnu školu. Ne zato što nije želeo, već zato što nije mogao. Aca je, kako se to stručno kaže, lakše ometen u razvoju. Danica (45) i Milivoje (50) Paunović su već 22 godine hranitelji, ljudi koji uzimaju napuštenu decu iz domova i brinu o njima. Do njihove osamnaeste godine. Pre Ace i Kiće odgajili su petoro tinejdžera, baš onih kojima je pomoć bila najpotrebnija. Imaju Paunovići i svoju decu, dva sina Nenada (28) zaposlenog u Specijalnom sudu i Dejana (21) koji se nedavno vratio iz vojske. – Odrasla sam na Kosovu, u velikoj porodici. Nas je, majka imala sedmoro, dva sina i pet devojčica. Puna kuća dece, puna i veselja – kazuje Danica i nastavlja – Pre 22 godine otišla sam u dom, da vidim ima li deteta kojem je potrebna moja pomoć. Kad sam ušla, videla sam dečaka u ćošku kako sedi – sav žut, skupljen, slinav. Jede jabuku, a i ona slinava. Priđem, on mi pruža tu jabuku. Nedžad mu je ime. Dok Danica govori, Milivoje, njen muž, luta pogledom po sobi, kao da pretura po prošlosti. Odatle izvlači jednu, ali jasnu sliku. – Kad ga je Danica dovela iz doma, Nedžad je seo na kuhinjsku klupu. Mršav, kao iz Afrike da je došao. Prvi put me je video u životu, ali mi je odmah pružio ruku. Sećam se kao da je juče bilo: pruža mi ruku, a ruka mu kao moj prst – setno pripoveda Milivoje. Jasno je već na prvi pogled, Danica i Milivoje su ljudi posebnog kova. Mogao bi se čovek prevariti i pomisliti da su izronili iz neke od priča Branka Ćopića gde se junaštvo meri dobrotom, a hrabrost plemenitošću. Ipak, oni su ljudi od krvi i mesa, a i kada bi im neko šta drugačije rekao, verovatno bi ga gledali s nevericom. Pa oni čine samo ono što mogu i što je, valjda, normalno. Šesnaestogodišnji Aca Jovanović je šesti razred osnovne škole završio zahvaljujući Danici koja je nastavnike molila, pretila im, nagovarala ih i na kraju uspela da ih ubedi da ga zadrže u odeljenju do šestog razreda. Međutim, Aci oči najjače zasijaju kad gleda u Milivoja, čiku, kako kaže. – Nas dvojica smo prvi lovci u selu – veli kroz osmeh Milivoje. – Lovimo fazane, ma sve što nam stane na put. Tu sile nema. Aco ima plastičnu pušku koja je jednako ubojita kao moja prava. Pa vi vidite koliko smo uspešni. Danica u muža koji govori gleda kao strogo, ispod oka, a smeši joj se brk. Ona je stub kuće, lavica u pravom smislu reči. – Aca, kad smo ga uzeli, bio je dete skroz ispušteno. Nije znao ni da hoda po kući. Tri dana, šta god smo mu iznosili da jede, on je odbijao. Nije znao šta je i nije hteo da stavi u usta – objašnjava Danica i dodaje – Četvrtog dana iznesem luk da napravim ručak, a meni Aca prstom pokaže na glavicu. Nije znao ni da priča tada, ali je luk prepoznao. Kažem mu: "Pa nećeš valjda samo luka da jedeš"? Na kraju mu dam parče luka i hleba. To je pojeo. Ispostavilo se da je u domu iz koga su ga Paunoviću doveli Aca jeo samo luk i hleb. Pre njih bio je u porodici koja ga je vratila, jer je mokrio u krevet. Aca Jovanović ima i epilepsiju. Milivoje i Danica ga redovno vode u Institut za mentalno zdravlje. Nije im teško i opet bi iz doma uzeli dečaka poput Ace. Njima je, kažu, pomoć najpotrebnija. – Kad Aca napuni osamnaest godina više ne može da bude na hraniteljstvu kod nas. Ipak, verovatno ćemo napraviti kućicu u našem dvorištu za njega, da ostane sa nama, ali i da ima svoj kutak – kaže Danica. Milivoje na ove reči blago vrti glavom, u očima steže suze da ne poteku. – Nema njemu života bez nas. Ni ja ne znam šta bih kad njega ne bi bilo u ovoj kući – kratko je prozborio Milivoje, a više mu se reči videlo na licu nego što ih je kroz grlo propustio. Aca i njegov brat Slavoljub majku su videli tek nedavno. Došla je da se raspita za nasledstvo koje je Slavoljub dobio. Ušla je u kuću i, pokazujući na Acu, rekla: "Slavoljub je moje dete, ovaj mali nije". Sve vreme razgovora novinara "Politike" sa njegovim čikom i tetom, Aca Jovanović je ćutao. Skroman, povučen tih i lepo vaspitan. Kad je Danica počela da govori o njegovom susretu sa majkom, prvi put je izgovorio reči koje nisu "molim" i "hvala lepo". – Mama je došla kod nas i sela na terasu. Popila je jednu rakiju i rekla: "Ti nisi moj sin". Popila je još jednu rakiju i još glasnije izgovorila: "Ti nisi moj sin". Sručila je i treću rakiju i nežno uzdahnula: "Ti si moj sin". "I ti si moja majka", rekao sam joj.
Borko Pavićević
